SRB ( Volim te )

Jao, sećaš se svih onih predivnih izlazaka sunca na malom splavu koji smo kupili od uštedjenih para? Pa ti zalasci su nešto najlepše na svetu!

I kako si me puštao da budem u tišini jer znaš da sam tamo ja.

Znaš da sam negde glavom u oblacima, a ni stope ne odbijaju laganim koracima po mesečevoj putanji da plešu. Ne sećam se kad sam osetila asfalt ili neko čvrsto tlo pod nogama. Zato tako često I gledam u daljinu, imam onaj veštački namešten polu osmeh kada me na sekund vrate u ovaj svet, pa odmah nabacim onaj izraz lica kad kažu da imam tužne oči. Ili dedine. Ili kako god. Zamišljenost je moje prirodno stanje i ne osećam se slobodno i komforno kad nisam u njemu. Pusti me da ćutim i budem sama koliko mi je potrebno. To je moja sloboda. Moja umetnost. Moj život i Nina kao poeta, kao neko ko je još jedan kanal vertikale na ovoj zemlji. Moram ti reći: Nije lako nositi pesnika u sebi makar on samo ćutao za druge. Za mene, on piše pesme na llinijama horizontale u svakom trenutku onog zamišljenog pogleda. Muzikaje stvarna, boje su još jače, ptice nose poruke, a sunce piše neverovatnu istinu: večnost postoji, a mi ne. Zamisli da ti uopšte ne postojiš, evo baš sad u vremenu koje isto tako ne postoji. A opet svest, misao u umu jasno čita sunčevu istinitu poruku. I koliko baš sad, ako ti vreme ipak išta znači, shvataš da si nebitan. A rekla bih da mi poginusmo od toga da budemo bitni i važni- neko i nešto što se kaže.
Što
se
kaže.
Ježim se toga.
Ej, koliko li se samo i to Sunce i Bog smeju slatko tome. Da mene sada neko pita, a evo sama ću da pitam sebe, baš u ovom času šta bih uradila da imam magični štapić, odgovor bi bio: posula bih čarobnom prašinom sve ljude ovog sveta i da im tim činom omogućim svima da vole i budu voljeni. A kada bi me neko pitao zašto sam tako polu namrštena dok sedim na ivici splavića, sa nogama u vodi, pogledom u nebo, rekla bih mu da sam ljuta na granice, na zlo, na nemarnost i neempatiju. Ljuta sam na sebe što sam blesava toliko da mislim da mogu promeniti svet. U mojoj glavi ima mnogo usmerenja ka ispravljanju krivih Drina, i mnogo dokaza da sam zaista blesava. I sve to mi je sasvim okej, ti me samo pusti da budem sama sa sobom, pazi da ne uradim neku glupost i voli me.
Pa da, mi nikada zapravo ne porastemo, postajemo samo teži za suživot. Kao velika, odrasla deca, koja produbljuju tragičnost bića svakim danom sve više,  i užasno nerviramo one koji to ne razumeju. Ali dečija duša ponekad nema snage da izdrži sve to pa se pogubi i odluta nekud u nepoznato, i na vrlo čudne I teške načine se vraća nazad, a ponekad se, nažalost, ne vrati nikada. Mnogo smo osetljivi, komplikovani za druge da nas osete, a to je ono što nam najviše znači. Da neko prepozna i poštuje tvoju dušu. Ne da joj se divi. Samo da je oseti, prihvati, razume, voli. Samo – haha.
Kažem, nije lako ni za druge, ali ni za nas. Nositi takvog sebe kroz ovaj sve izgleda potpuno nemoguće. Samo budi tu i pusti me da budem svoja, i biće sve u redu.
Ne znam šta to sve podrazumeva, ali ako me voliš, znaćeš, nekako. Prosto, ide tako. Pusti me da me tišina grli. Ljubi me i nemoj biti ljubomoran molim te. Pre svih, ljubav sam vodila sa suncem, vodom, pticama i slobodom u grudima. To si ipak trebao prihvatiti kada si me pustio u svoj život. Ne mogu nikada do kraja biti samo tvoja. Moja ljubav jača od svega živi u slobodi, prirodi, u istini, poeziji, osećanjima i tišini. To je ljubav kojoj ću doveka biti verna. Nisam obična devojka, ne umem tako ni da osećam, ni da se ponašam ni da rezonujem. Od mene nećes dobiti potpunu predanost jer je ona rodjenjem odredjena da delom pripada svemu sto malopre rekoh. To je večna magija i neraskidiva veza.

Za slobodu, istinu i osećanja

Jedno biće jasno umire

Za sve te ideale

On zna da to nije besmisleno

Da u tome ima mnogo više vrednoti i pravde

Nego svuda u svetu

On to zna ali je jako teško da se nosi sa mnogima koji o tome ćute

Ili jednostavno ne znaju

Teško da je se izrazi i bude prihvaćen

Jer on vidi mnogo dublje, šire i dalje

Od svih onih koji mu se u lice smeju

Onih koji uvek imaju komentar

Kojima je trn u oku

A baš taj čovek uporno drži fenjer suznih očiju

Pokazujući ljudima svetlo

Trazeći u mraku neko dobro srce

Koje oseća i razume

…

Biti pesnik znači biti vesnik

Istine, slobode i osećanja

Onih tananih božanskih

Za koje je ljudska duša tako mala da ih u sebe stavi

Da ona prodju kroz nju takvom jačinom

Razvale je silno

I nastave dalje.

Zamisli, da ideš kroz život sa takvom dušom

Koja nepresano trazi krpež

Od šake ljubavi i šake razumevanja

Da je prigrliš na grudi

Stegneš obema rukama

I kazeš: nisi sama.

Duša koja traži druge sa glavom u oblacima

I misli da će u njima naci spas

Ona je tako često setna i neutešna

Ali zato kada se raduje

Raduje se više nego drugi

Kada plače to čini do krvi

Kada se smeje to odjekuje kao najlepša pesma.

Biti pesnik nije lako

On hoda mestima gde nije bio

Oseća ono što nije proživeo

Vidi ono što se nije desilo

Piše o ljubavi (i dalje)

O nepravdi

O tome kako su i filozofi i pesnici bili u pravu

Kako je on tako mali i nebitan naspram onog stvarno važnog

Kako će preći doline i preplivati mora da bi dokazao ljubav

I sve to samo da bi došao do sebe

I mogao podeliti sebe sa drugima

Za sve te činove potrebna je tišina.

Zato te molim da me pustiš da budem sama, da mi se ne smeješ kad ozbiljno govorim o jogi i meditaciji na plaži u 6 ujutru, palmi sa kokosom koja pada u pesak i zašto mi je to tako fenomenalno. Kada hodam, ispred sebe vidim filmske scene, usporen  osmeh, okret ka tebi dok ti se približavam, kosa mi prekriva lice od okreta, a ti je sklanjaš, sa smeškom mi prilazis, zgrabiš me čvrsto i poljubiš. Ja sam već u sledećoj sceni gde trčim po vlažnom pesku, smejem se glasno i pevam! Sada stojim na prašnjavom putu, nikad se skromnije nisam osećala pred tolikom lepezom boja i pred mlionitom osećaju zahvalnosti u Maroku. Molim te budi tih, Delfi govore, ivica ostrva je početak moje slobode, oba plava su jedno unutra, a ono veliko žuto je moj najbolji prijatelj; plavo bela kućica sa tamno plavim prozorima i crvenim krovom čeka da oslikam žutu tačku i ljubičasti krug, to mi je neopisivo značajno i važno. O da, jedva čekam da obidjem izlozbu Klimta i Van Goga, i da odem na koncert Bijonse jer sam do malopre bila u njenoj koži i plakala zato što je filmic “ The year of 4”  ono što sam ja. Nije li predivno prepoznati delove sebe u drugome? Znači da ipak nisi skroz blesav. Razmišljam kako je noć puna tajni i istina o samom sebi i koliko mi je žao što nikada neću biti potpuno tvoja. Stvarno.  To je moj svet u kom funkcionisem, u drugom ne umem. Sve ovo je samo manje od minuta u mojoj glavi, na talasima mog radija plešem uz muziku sopstvenog bića i lepo mi je. Zar nije to poenta svega, da ti bude lepo, da budeš ti-ti, da voliš nekoga i pustiš ga da on bude ono što jeste?
Catch and release.
Volim te.