SRB ( Zbogom ti, zdravo ja )

Prašina uopšte nije interesantna. Zagušljiva je. Baš kao i ovo što osećam u grudima. To može da bude interesatno samo beznadežnim romanticima. Postoje mnoge scene u filmovima kada glumac strese prašinu sa starog dnevnika ili foto-albuma na primer. Zatim seda polako na stolicu, pogođen trenutkom koji budi u njemu melanholiju, otvori to što je pronašao i kreće put uspomena. Neretko padne koja suza, žal za onim što je bilo. Baš tako se ja sada osećam. Prokleta jesen i kiša. Dragi Bože, kakav kliše za padanje u ovo (ne)raspoloženje.
I dalje sam u šoku. Sećam se kad sam te pozvala i…. I ništa. Ostavljena sam pored slušalice kao i onda pored “našeg” parka. Bar da si me uveo unutra pa tamo gde smo počeli, da i završimo. Ali ne. Postoji “samo” taj jedan korak koji ti je uvek falio. Bar da si se javio da porazgovaramo. Ni to.
I da, baš taj završni, nikad ostvareni korak me je izluđivao oduvek. Ali sam te uprkos tome volela. Vidiš, konačno je ta velika razlika u očigledno katastrofalnom nesporazumu ko koga voli zapravo, napravila još veću provaliju u mojoj duši. Ja sam bila spremna i dalje da, uslovno rečeno, ludim zbog tih tvojih malih zaostataka da uradiš nešto kako treba, jer sam verovala da možeš i hoćeš da se promeniš. Ha, sad bi svako mogao da uperi prst na mene i kaže: Zbog čega ti želiš da menjaš nekoga koga voliš? Ali, nije baš tako bilo.
Moj primer: menjala sam se zbog tebe, zbog toga što sam videla da zaista moje mane ne mogu biti dobre za zajednički život. Nisam želela da budem sebična, eksplozivna..  Zbog toga što sam to iznutra poželela i razumela važnost. Možda je u tome i bio problem sa nama…
“Ne brini, razumeo sam, potrudiću se i evo obećavam ti da će sve biti okej. Nema više toga da ne uradim nešto do kraja, da valja zamalo. Ili sve ili ništa. Obećavam.” A sta si tačno uradio? Ostavio me zbog toga što ti je muka.
Čega muka?
“Neću da me menjaš, ko si bre ti da mi govoriš šta ja da radim u životu, skloni se više, dosta mi je!”
A noć pre toga si mi rekao da razumeš kako ja ne želim da te menjam zbog sebe, već zbog tebe jer ćeš biti bolji sam sebi. Naravno samim tim i meni, i našoj vezi. Ali hej! Zašto bi neko to želeo zar ne? Sigruno je lakše ubediti sebe da si sasvim dobar takav kakav si. Živiš uljuljkan u svom svetu do kraja života. Zar nije lakše promeniti (čitaj: ostaviti) osobu pored sebe nego promeniti sebe? Jer, pobogu, nju samo ostaviš i to je to, rešio si se muke.
Da, nju ostaviš, ali sebe nosiš dalje gde god. I ne kapiraš to. I nećeš ukapirati ni u sledećoj vezi. Ni u onoj nakon te sledeće. I tako dalje. Ponos, ego, sebičnost i zatvorenost ti neće nikada dopustiti da se razvijaš. A ja sam poželela da se razvijaš kao ličnost kad god se molim za tebe, kad palim sveću u crkvi nedeljom, kad trepavica ostane na prstu koji sam odabrala pa zamislim želju. Za rođendan, Novu godinu, i svaki naš datum. Kao što samo neko ko te voli može da poželi i da te gura da budeš bolja verzija sebe. Za mene je to oduvek bio neobjašnjiv dar ljubavi koji možeš nekome pokloniti, a da se ne vidi. I sada shvatam da sam se menjala zbog svoje odluke držeći da je to normalno i ispravno, jer nikada nisam dobijala podstrek u tebi niti me je naša ljubav gurala. Naprotiv, ja sam sve vukla. I trudila se da to ne izgleda tako. Nisam priznala sebi da se apsolutno celim bićem potajno nadam kako ćeš ti videti koliko se trudim za nas i za sebe, pa ćeš možda jednog dana i ti biti deo toga.
Kako je u stvari to tužno.
Ljubav bi trebalo da nam daje snagu, a ne da nas guši.
U ljubavi smo celi. Ranjivi i slabi. I to je u redu. Nije fer kada si slab čovek i povrediš drugoga zbog toga što si tako mali da ne možeš ni sebe da podneseš. A još gore je kada ništa od toga ni ne razumeš. I onda samo, tek tako-odeš.
Ovo ću napisati zbog sebe, zbog toga što moram sama sebi da priznam da sam pogrešila.

Ne postoje veliki muškarci i velike žene. Postoje razvijene i manje razvijene ličnosti. Postoje ljudi koji rade na sebi i oni koji ne rade. Odabir je zaista samo tvoj. Zar ćeš sputavati sebe iz slabosti da se menjaš na bolje? Možda iz straha ka nepoznatom, a to nepoznato se zove ljubav?
Meni je stravično što ovo shvatam, ali zaista to što sam ja mislila da gajimo nije bila čista ljubav.
Zaprepašćeno ćeš gledati u dva suzna crvena i natekla oka puna ljubavi, koja te nesebično zovu nazad.
Mislićeš: šta je svim ovim ženama jebote? Bolje je ostati sam. I ostaćeš sam. A iza sebe, ako se ikada okreneš, videćeš samo jednu veliku bol. Ona će oslikati svako uplakano lice i pokidano srce koje je kucalo za tebe puno ljubavi i nade. Videćeš i sebe. Mogli smo da se držimo za ruke kada se taj susret desi. Da budem tu uz tebe. Da i ti budeš uz mene u svim tim situacijama kada se pogledamo u ogledalo iznova. I prepadnemo se. Kako i ne bi, čovek je zaista sebi veliki stranac.
Ali ja i dalje verujem da će ljubav spasiti sve. Pa i svakoga. 🙂

Verovatno je ovo za tebe bilo smaranje i prazna priča. Meni je daleko od toga. Očigledno.

Pomislim ponekad: možda ti bude žao, pa se osvrneš na greške, i potražiš sebe u njima. Kažeš: ma volim je, boriću se za nju! Šta smo sve prošli. Koliko se žrtvovali. Zar smo stvarno došli do kraja? Ako je deo mene loš za nas, promeniću ga. Nije jedna mana važnija od naše ljubavi.

Koliko mi je žao što ne znaš šta je to. Nije ljubav samo seks, poklon, večera, “promeniću se obećavam, ma ne brini od sutra kao da ništa nije bilo loše, krećemo ispočetka”. I onda opet zakineš. I ponovo obećaš.
I tako,
pet godina za redom.
Sa pogledom osuđenika što ga “neko” napada zbog toga što on jeste. A to tako nema veze sa ovim…
Čim popušim cigaretu do kraja, uzeću mantil, čizme, kišobran, i idem do našeg parka, da raskinem sa tobom jednom za svagda. Nećeš me više mučiti. Ostaviću ovaj papir na kiši neka se raspadne, baš kao što smo i mi. Mnogo puta sam čula da lične odluke mogu zaista jako da utiču na naše živote, kada ih se držimo naravno. Pa, hajde da prvi put u životu to učinim. Odlučujem da idem dalje. I ti si to odlučio, i naizgled živiš sasvim u redu sa sobom, ma šta ja mislila o tome. Možda je ponekad okej biti sebičan i reći tako nešto. Zašto da oplakujem ljubav koju sam sama gajila za oboje? Nije potrebno. Idem da se upoznam još jednom.
Dakle, u ime svih pet godina koje su nestale u deset minuta tvog monologa, spuštenog pogleda i laganog hoda, u ime bolne spoznaje, ali i u ime ljubavi: zbogom.

 

Photo by Aline de Nadai on Unsplash

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *