SRB ( Vremenska mašina u Pragu )

Iako sam bila svega par dana u poseti Pragu, dovoljno me je zaintrigirao da poželim da mu se vratim. A to je nešto što smatram vrlo važnom karakteristikom bilo kog mesta koje posetim.

Nemam savete, plan puta, niti top 5 mesta koje morate da posetite, jer je to zaista stvar ličnog izbora i rasporeda slobodnog vremena na putovanju. Ako imate malo više vremena, takvi predlozi možda jesu od koristi, ali kao što rekoh, Prag me je ugostio na tri nepuna dana, što je dovoljno vremena za mene da se izgubim u njemu i za prvi put upijem sve što mogu dok me noge ne izdaju.

Hradčani su prvo mesto na kom sam kročila tog novembarskog popodneva. Zaista odlična dobrodošlica. To je zapravo četvrt dvoraca sa leve strane Vltave, i interesantan podatak je da je taj deo Praga bio samostalan grad do 1784. godine, nakon koje su postali deo ujedinjenog Kraljevskog glavnog grada Praga. Takođe, dvorac koji dominira Hradčanima je jedan od najvećih dvoraca na svetu. Nije mala stvar naći se u njegovoj blizini i upijati energiju koju šalje ta velelpna građevina. Sjajan osećaj!

Fantastičan pogled se pruža sa obližnjeg vidikovca. Uživala sam u nebrojanim krovovima koji krase građevine ove prestonice sa druge strane mosta (bolje reći mostova). Ta slika pred mojim očima me neodoljivo podseća na početak nekakve filmske bajke: kamera hvata široki plan sa pogledom od Hradčanskog platoa, u narednom kadru prikazuje jedan od vrhova nekog zamka, čuje se muzika iz frule, kamera snima celu građevinu i dalje, spuštajući se na kameno tlo, među običan narod obučen u skladu sa vremenom srednjeg veka ovog prostora, tu su mnoštvo pijačnih i zanatskih tezgi, radnjica..a sada se vraćamo na zamak da vidimo šta se događa unutar njegovih zidina.

Vraćam se iz mašte u hladni novembarski dan 21.veka.

U neposrednoj blizini se nalaze mnoge umetničke galerije, kao i jedna od verovatno isto toliko   važnih zdanja u Pragu koliko je i čuveni Karlov most-  reč je o katedrali Svetog Vida.

Fotografisanje cele katedrale je bilo nemoguće, i fotografija nje koju ćete videti dole, nastala je ležanjem ispred katedrale kako bih pokušala da uhvatim makar sam njen vrh. Ona je središna crkva praškog nadbiskupa i visoka je 97m. Prekoputa nje se nalazi jedan od turističkih info centara pa se možete raspitati kako i kada možete ući u katedralu, kupiti ulaznice i upoznati se sa drugim pogodnostima za obilaske čuvenih starih i značajnih mesta u Pragu.

Ne raspolažem velikim brojem sjajnih fotografija, naprotiv. Zabeležila sam ponešto i to onog trenutka kada sam se setila da ne bi bilo loše imati neku uspomenu te vrste. Apsolutno sam se trudila da upijem što vise mirisa, osećaja, energija, a fotografisanje je palo u drugi plan, ili bolje reći: za sledeći put!  

Zlatna ulička odnosno ulica, izuzetno interesantna i uska ulica, apsolutno autentična iz vremena srednjeg veka, dobila je ime po navodno po priči da su nekada alhemičari pokuavali veštačkim putem da stvore zlato. Nađite se u njoj nekako, nećete zažaliti. U njoj se nalazi kamena plava kućica u kojoj je Franc Kafka kratko živeo sa svojom sestrom. Nisam fotografisala, broj ulice je 22. Bilo mi je značajnije da dođem do stola ispod prozorčića, zamišljajući kako je to Kafka sedeo ovde i pisao. Pogled kroz prozor krajnje je depresivan, nimalo inspirativan na prvi pogled, ali ako uđemo u kafkijansko raspoloženje- itekako jeste. Osetite skučenost i pritisak bivajući na tom mestu, pa potom procenite i sami.

Ako niste čitali Kafku slučajno, nemojte ni da dolazite u Prag, jer je zaista šteta da u ga u sebi ne ponesete i ne probudite šetajući ulicama. Kroz njegove oči ćete moči da vidite drugačije ovaj grad bez sumnje. A i važno je, radi opšteg obrazovanja. Muzej Franca Kafke je jedan od interesatnijih muzeja koje sam imala prilike da posetim. Oduševljena sam samim ulaskom u čitavu priču koja počinje crnim hodnicima, prostorijama u kojima sam okružena crnim sjajnim fiokama, belim svetlom, zapisima, telefonima i tihim glasom u pozadini koji stalno nešto govori na nemačkom jeziku. Javljam se na jedan od telefona i srce mi lupa sve brže. Čovek drži monolog, postepeno pojačava ton u glasu i vrlo je ozbiljan. Ne razumem ni reč nemačkog, ali se osećam krivom i zatečenom, želim da pobegnem. Ulazitm u proces. Osećam napetost, nešto sam uradila loše, iako zapravo nisam, čekam da se reši ta bizarnost u meni, i ona me nakon spuštanja slušalice vuče tim hodnicima da pobegnem u dalju postavku muzeja koja slika portret Kafkinog života uz brojne autentične fotogafije i spise. Sjajan doživljaj!

 

Na čitavom tom prostoru sa leve strane Vltave imala sam osećaj zamrnztog srednjeg veka kog ću mnogo puta spomenuti u svom zapisu. Osećala sam se tako blizu tog perioda, gotovo kao da mogu da ga dodirnem i da udahnem čitav duh tog vremena. Nemoguće je tako nešto izbeći u ovom gradu. Ako to niste osetili, vratite se ponovo, jer ste definitivno nešto zaboravili u Pragu što vam niko neće ukrasti, naprotiv, nagradićete sebe došavši po to.

Nisam veliki fan gotike, ali nikako ne mogu poreći divljenje koje osećam ka svim građevinama u tom stilu koje izviru na svakom ćošku. Mesta oko Karlovog mosta i ispod njega su možda jedni od najvećih izvora takvog duha. Slabo osvetljenje, pomalo čudni pogledi ljudi na još čudniji način vas ne teraju da se osetite nebezbedno već vas izazivaju da odgovorite sebi na pitanje koje ste sigurno nekada postavljali: Šta bi bilo da imam vremensku mašinu?  Pa upravo ovaj osećaj koji Prag tako magično, nečujno, ali vrlo snažno i stameno prenosi iz samog tla, iz kamena, u vlažnom maglovitom vazduhu, sa neverovatnih tornjeva- osećaju se  viševekovne tajne koje Vltava mudro nosi u sebi i deli sa onima koji požele da se spuste do nje, sednu na neku klupu, nahrane ponekog labuda i prepuste se vožnji u drugu dimenziju.

 

Prag je odlično povezan metroom za sve one koji ne vole putovanje vremenskim mašinama, i interesuje ih nešto brže, konkretnije i savremenije. Sišla sam iz istog u kraj malo iznad Hradčana: Dejvice, odakle se spuštatam ka Hradčanskim namjestima potom sve do reke. Lepo je za jednu opuštenu popodnevnu šetnju uz obaveznu posetu nekom od parkova koji su predivni za opuštanje.

Karlov most je poseban doživljaj i verujem da je još bolji kada se ne sliva reka turista na vas te nemate mnogo izbora već bi da se sklonite negde u stranu pa makar stajali u blizini, da pokušate da ga upijete što više. Šetam se po njemu rano ujutru, nema mnogo ljudi, uživam u umetnosti raznih stvaralaca, muzici, i- osećam se predivno. Ustanite pred zoru, idite do mosta, a prizor će vam slediti krv u venama. Kako se Prag budi, kroz maglu se se razdanjuju mnogi tornjevi i različiti vrhovi zgrada, iz minuta u minut se smenjuju siluete istih, sve dok se magla ne povuče. Kao da će svakog trenutka protutnjati kočije sa dva velika crna jaka konja!

16 lukova, 30 bronzanih statua, beskonačno mnogo snažne energije, istorije i legendi. Mogla bih da uzmem kafu za poneti, spremljene istorijske priče i legende, da sednem ispod mosta ili pokraj ograde i čitajući putujem. Šta vi mislite o tome? Da li biste mi pravili društvo? Ko zna, možda se i sretnemo.

Prošetajte još nekim mostom, ne mora to biti samo Karlov. Ja sam se našla na mostu Legija, bilo je negde oko deset sati uveče, a na drugoj strani, ka starom gradu, sačekalo me je Narodno pozorište. Momenat koji ostavlja bez daha. Stojim, ne smeta mi hladan vetar, gledam i smešim se. Mnogo sam srećna što sam ovde, i sada živa. To svakome od vas želim. Niste bili negde onako kako treba da budete, ukoliko niste dotakli ovo stanje. Najlepša stvar na svetu, možda čak i lepša od mesta gde se nalazite u tom trenutku.

Od narodnog muzeja i spomenika Vaclavu koji je užasno zastrašujuć i mračan non-stop, što mu daje nekakv šmek, vuče pravac tipčne šoping zone. Ta, i svaka veća ulica vodi ka raznim malim trgovima na kome se nalaze brojni kiosci sa kobasicama u obliku fast food-a, gde po vrlo jeftinim cenama možete jesti njihovu brzu hranu, potom biti kul i reći svima da ste jeli sjajne kobasice u Pragu. Uz to obavezno popijte neko domaće pivo. To je lična karta ovih prostora, slično tome kao da ste bili u Napulju i jeli picu. To prosto mora da se uradi. Noge su tražile pauzu, sela sam u jedan kafe-restoran na 15ak minuta hoda od Narodnog muzeja.  Zove se Café Louvre, i u njemu sam popila najsavršeniju šoljicu tople čokolade ikada u mom životu! I dan danas imam taj ukus u ustima. Do dna šoljice sam predano bila u Fabrici čokolade Vilija Vonke. Nešto neverovatno.

Drugi obrok sam potražila u obližnjoj lokalnoj kafani. Spuštam se niz stepenice, ulazim doslovno u pećinu u kojoj vlada atmosfera tipčnih birtija srednjeg veka, i oni su se potrudili da to dočaraju raznim rekvizitima. Naravno nije prljavo, zagušljivo, mada ja i dalje osećam miris vlage i imam strah od svetla koje se gasi u kupatilu u kom se ne čuje ni muva. Poprilično je strašno i uzbudljivo. Ko to voli, naravno. Postoje mnoge druge opcije, niste osuđeni da jedete na takvim mestima.

Noć pada, trčim na poslednji metro do mog smeštaja, ujutu idem u Karlove vari o čemu će nešto vise reči biti u posebnom tekstu, a potom pakujem kofere i vraćam se nazad za Beograd.

Prag je magičan grad, misteriozan, nedovoljno otvoren za upoznavanje na prvi pogled, ali se zajednički jezik može naći čim se malo prepustite mašti i oživite stari duh ovog mesta u sebi. U sećanju mi je ostao kao verni prikaz srednjeg veka, osećam tu hladnoću i oštrinu, ali mi to nije smetalo da mi u srcu ostane kao topla preporuka svima, i draga uspomena koju definitivno želim da oživim i produbim.

 

Vidět! – Do viđenja!

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *