SRB ( Kefi )

SRB ( Kefi )

Šta me čini najviše živom?

Pitala sam se u komforu svoje tople sobe, sedeći u fotelji dok se nad mojim gradom nadvilo crno nebo.
Odlična sredina za introspekciju.
Razne su daljine tog dana protrčale kroz moje misli i dotakle mi dušu.
Kao na primer: Ko je sve otišao iz mog života, i zašto?
Da li se upravo iz neke grčke taverne čuje „Pou nai ta xronia“, „S’ agapo“ „Erotevmenaki“ „Ta paidia tou Peiraia“, „Ax Xelidoni mou“, „Min klais“, i ima li još jedna prazna stolica koja čeka na mene?
Duša i srce su mi tamo, Bože kada ću otići u tu prelepu zemlju ponovo?
Ko sam ja u odnosu na sebe pre pet godina? Da li sam se udaljila od svog puta?
Da li je to onda kada ne osećam raskorak i daljinu sa sobom, ono što me čini najviše živom?
Pitala bih poslednje pitanje svakog čitaoca ovog teksta.

Zaista, koliko smo zaboravili da živimo? Koliko stvarno bežimo od nagomilanog stresa i samo tražimo negde neki mir? U međuvremenu, daljina se stvara između nas samih i naše suštine, između kvalitetnog odnosa sa drugim ljudima i kvalitetnog života.
Onaj ko ne beži od svojih emocija, izražava ih slobodno, artikuliše svoje misli što jasnije ume, uči svakoga dana kako da bude bolji čovek, prašta, širi vidike i otvara um, nikada neće proći istom ulicom kojom se svaki dan vraća sa posla. Nikada neće poljubiti istu voljenu osobu svakog jutra i nikada neće videti istog sebe u ogledalu. Čak ni drvo u toj ulici njemu nije isto drvo kao što je juče bilo. On vidi i voli život oko sebe oslobođen stega da nešto mora biti tako do kraja, jer je svestan da ništa nije sigurno i niko nikome nije siguran. Stoga i on zapravo ne pripada nikome. Ni ulici, ni poslu, ni sebi ni njoj ni njemu…On je slobodan. On je protok životnog fluida koji ga prožima i čini jednim jedinstvenim čovekom, ljudskim bićem koje je ranjivo, snažno, srećno i nesrećno, koje je umno, duhovno i emotivno biće. Jedan čovek sa mnogo mogućnosti da bude slobodan. I da živi.
Da zaista živi život.

Možda nismo svi u takvoj poziciji, ali možemo promeniti ugao gledanja i pronaći u sebi nešto zbog čega nam srce kuca kao ludo i nešto zbog čega smo neopisivo tužni. Da, to je normalno. Iskopati najdublje rane i shvatiti jednom, kada se nađemo u centru vrtloga tih najvećih ljudskih pokretača, da ne pripadamo ni jednoj emociji, da smo slobodni.

Upravo zbog toga što smo živi i što imamo sposobnost da sve to osećamo, možemo reći da zaista živimo, a ne životarimo.

Narod koji je meni oduvek bio sinonim za život jesu grci.
Kod njih nalazim i osećam Kefi!  Jednu kratku, a snažnu reč koja može biti inspiracija svakome.
Uvek mi izmami osmeh na lice kada je izgovorim naglas.
Kefi je stara grčka reč koja nema jednostavan prevod, kao i mnoge njihove reči, ali u tome je lepota smisla i saznanja. Shvatam je kroz duh, što ona na neki način i predstavlja. Naime, taj duh je radost, strast, sveprožimajuća čista emocija; miris slobode, kontakt sa samim sobom, sa našim Bićem; sloboda da se ponašamo kako želimo u trenutku, potpuno otvoreno glorifikujći Život i izražavajući najdublje i najčistije ljudske emocije.
Momenat u kom krv struji venama toliko brzo da čujem otkucaje svog srca glasnije od bubnja, i povrh svega, preplavljena sam srećom ili pak, tugom. I ne želim da se ubijem jer ne vidim smisao života, ili se pogubim jer ne znam otkud ta sreća i da li je zaslužujem uopšte. Ne, to ne postoji.
Postoji samo trenutak, samo onaj čuveni trenutak kada Entoni Kvin i Alan Bejts plešu sirtaki na plaži nakon apsolutne katastrofe i uloženog truda u posao. I to je slika kojom se Heraklit na filozofski način bavio vekovima pre Grka Zorbe i današnjeg vremena, spajajući jedinstvo suprotnosti. Onda kada sve propadne, tada se sve i rađa. I to je život. To se zapravo neprestano događa, čak i onda kada toga nismo svesni. Svaki par suprotnosti formira i jedinu celinu i mnoštvo.
Sreća i nesreća se mogu pripisati jednom čoveku. One kao takve, ali i u svim njihovim oblicima doista čine mnoštvo, kao i jednistvenu celinu jer su obe u nama i deo su našeg života. Da ne postoji jedna, za drugu ne bismo znali, a da ih zajedno nema, ne bismo bili živi.
Kefi je reč koja objedinjuje i svest o ovome.
Hvala dragim grcima na ovakvom, u biti kratkom i veoma bitnom putokazu za život, pored Delfijskog : „Gnothi seauton“ (starogrčki- γνῶθι σεαυτόν) odnosno „Spoznaj samog sebe“.
Ova suština je zapisana u genima, u predanjima, istorijskom nasleđu.
Duh predaka nikada ne spava i stoji čvrsto kao stub patosa jednog naroda.
Izvor tragedije i komedije počiva na grčkom tlu. Skladno tome, tu nalazim patos, u smislu strasne uzvišenosti, dirljivosti, topline, naljdublje ljudske potrebe za srećom, ali i onim iskonskim herojskim osećajem patnje koje spoznajemo upravo kroz njihova predanja, mitove, mudrace, pesnike, i posebno kroz muziku.
Takođe je svako od nas heroj svog života, te ovo ne ostaje samo u okvirima ideala, legendi i reči na papiru.
Iza svega toga osmehuje nam se Kefi, a ispred svega stoji svako od nas, ogoljen do srži pušten da proživi svoje vreme.

Odgovaram sebi na pitanje sa početka.
Ono što me čini živom jeste ljubav, sloboda, razgovor sa samom sobom, širenje znanja, duhovnost, empatija i spontanost.
Bez straha da kažem ono što osećam i mislim. Živa sam u trenutku, gde god da se nalazim. Čini me živom hrabrost, strastvenost i znatiželja prema životu.
Čini me živom kad znam da je najgora daljina ona sa sobom, ali da je upravo samo ja mogu prevazići buđenjem svog Kefija.
Da budem srećna i da živim,
da zaista,
istinski živim.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *