SRB (Iz dnevnika, profesoru Vladeti Jerotiću)

Sećanje me vodi na Šumarski fakultet, pre nešto manje od desetak godina. Jesen, počela je nova fakultetska godina. Tata i mama me vode na predavanje. Čula sam da bi bilo zgodno poneti parče papira i olovku i zapisati nešto. Bila sam još uvek u osnovnoj školi, i ovo je bio prvi dogadjaj ovakvog tipa za mene, te sam odlučila da mu pristupim vrlo ozbiljno i odgovorno. Spakovala sam u svoju torbicu doslovno iscepanu sredinu iz sveske, te sam tako sa svoja četiri lista i olovkom pošla sa roditeljima pod ruk put Banovog brda. Bilo je zaista hladno, oštar vetar je nemilosrdno rezao kožu. U hodniku se okupljao svet, mnogo ljudi je došlo i ja sam se osećala preuzbudjeno od same atmosfere. Prošli smo kroz gužvu i seli u veliki amfiteatar, red-dva od same katedre, malo više na levu stranu. Nalazila sam se izmedju mame i tate, i rukom sam pokrivala svoj papir kako ne bi videli bilo šta što pišem, bilo me je sramota da nešto ne pogrešim (možda sam pogrešno čula pa samim tim zapisala nešto drugo). Mislila sam da moram ispuniti apsolutno sva očekivanja kojih zapravo uopšte nije ni bilo, ali sam ja osećala da moram biti na visini zadatka.
Ulazi profesor Vladeta Jerotić u pratnji nekoliko ljudi koji verujem da su danas deo njegove Zadužbine. Sledi aplauz. Počinje predavanje. Teme se ne sećam, ali ona nije isključivo toliko važna kada su u pitanju bila njegova predavanja. I to je jedna od, po meni, divnih karakteristika njegovih predavanja, jer smo uvek mogli da stvaramo širu sliku ne samo date tematike već i ostalih aspekata u životu. Na taj način smo mogli da dodjemo do ponovnog saznanja da su sve stvari nekim specifičnim putem povezane jedna sa drugom i da ništa nije toliko isključivo, crno-belo, niti onako kako smo do sada zamišljali da jeste. Takvo saznanje je uvek iznova uzbudljivo i važno. Već tada me je to nagnalo na razmišljanje. Podsticao je produhovljenost, rad na sebi da budemo bolje ličnosti kako bi uopšte mogli da razumevamo sve vanvremenske teme i razmatramo ih sa tačke gledišta koja im dolikuje. I tu tačku da guramo dalje, da budemo svoji, da posmatramo sebe, ali da se menjamo. U skladu sa tim, tema predavanja je mogla biti povod okupljanja, ali je njena suština bila nešto mnogo više.
Te hladne jesenje noći nisam ni sanjala da ću jednoga dana imati potrebu da tom istom divnom čoveku napišem tekst.
Vratili smo se kući, ja sam svoj papir sakrila u dnevnik, a pre toga sam posmatrala reči koje sam zapisivala kao što su imena drugih veliki ljudi, termini „Arhetipa“, „Mandale“, „individuacije“ i tako dalje. Od tada ih nisam pustila da odu, više sam se interesovala za njih. Pitala sam tatu nešto više o svemu tome, a on mi je, na moju veliku sreću, pričao mnogo više, ne samo o tome već i o mnogim drugim veoma važnim stvarima. Zahvaljujući tome, moja otvorenost ka mišljenju i stvaralaštvu nikada nije bila ugašena, naprotiv, i u nekom smislu mi je opredelila životni put kojim se, kao i svi u mojim godinama, pomalo zbunjeno krećem. Ali hvala im. Vladeta Jerotić je tada ušao u moj život i njegov lik i delo su mi mnogo puta pružili ruku ljubavi, nade i volje za dalje. Slušala sam tada sa roditeljima, kasnije i sama, sad već kultnu emisiju „Agape“ predivnog Aleksandra Gajšeka. U njoj e Vladeta imao posebno mesto dugi niz godina kao stalni gost, a potom po pozivu, oslikavši jedan divan period u istoriji televizijskih emisija koje zapravo imaju smisao i plemenitu poruku. On je blagim tonom i jednostavnim jezikom govorio, kako bi ga svi mogli razumeti. Spustio je razne značajne i snažne teme pred ljude koji možda nisu tokom života imali prilike da se sa njima susretnu. Mogli su da ih puste u svoje domove putem televizije, a i dalje to mogu činiti preko interneta. Verujem da to mnogo znači.
U životu je važno imati dobrog učitelja, profesora, dobrog čoveka koji ima čemu da te nauči. To ostaje u nama i raste, usmerava nas nadalje na naše životne izbore i odluke možda mnogo više nego što smo toga svesni. U današnje vreme nemamo mnogo prilika da čujemo nekoga ko ima šta da kaže, a da je to zaista važno i inspirativno za nas same kako bi sebe mogli dublje da sagledavamo, da se teramo na promene, da težimo da postanemo bolji ljudi uz sve muke na koje takođe treba znati kako odgovoriti…Moguće je, samo da se čovek otvori. I da ima ko da mu ukaže na put. Mudra reč se danas retko čuje. Ponekad se čini da, i kada se čuje, kao da je uguše ostale bezbrojne, prazne i nepotrebne. Na fakultetima je vrlo teško pronaći nekoga ko je dostojan da bude profesor, prenosilac i stručnog i opšteg obrazovanja. I ko je pre svega čovek. Kao što je, na primer, bio Miloš N. Đurić. Nažalost je to tako. Vladeta je umeo je da privuče sebi i mlade i stare, umeo je da pokaže i dokaže kako želja i strast u nama za mudrom reči nije iščezla. I ne daj Bože da se ikada to desi, prestaćemo da budemo ljudi u tom slučaju. To je osnovna, nasušna i iskonska potreba svakog čoveka. Doslovno svakog. Svako od nas ima potrebu za spasenjem i izbavljenjem. I tužno je ako na to zaboravimo i kada nema ko da nas podseća, jer je ljudima potreban neko ko ih vodi, na bio koji način. To je tako oduvek bilo.
Profesor Jerotić je poslednji koji je držao živu reč kao baklju upaljenu u tunelu naših malih skučenih pogleda na svet u nama i oko nas. Umeo je strah osmehom da opusti, a potom razgovorom da ga rastera i zatim je porukama kao što su: da se obrazujemo, da jačamo najpre duh jer je to najteže ali najlepše i najbolje, da budemo dobri, blagi i da razvijamo um – otvorio bar jedna zatvorena vrata u svakom od nas. Čovek koji je bez predasuda živeo i propovedao ljubav, prihvatanje različitog, suočavanje sa mračnim i preobraženje kroz isto putem snage volje, dobra, ljubavi, uma. Putem individuacije i/ili oboženja. Zahvalna sam i srećna što sam živela u vremenu kada sam mogla da ga slušam uživo, što me nikada nije izneverio, i kada smo više puta po strašno hladnim večerima išli na drugi kraj grad da ga slušamo. I onda kada se unosila još koja preostala stolica iz druge učionice na fakutetima kako bi mogli da se osetimo ugodno i da se prepustimo priči. Hvala mu što sam mogla makar delić atmosfere žive i mudre reči da osetim preko njega, a ne da zamišljam i pobuđujem osećaje u sebi iz prošlosti u kojoj nisam postojala kada su tu baklju držali moj deda i ostale druge beogradske mudre glave. Hvala ti što si nam bio duhovni otac i naš prosvetitelj 20. i 21. veka. Posle gotovo svakog predavanja sam se osećala kao da mogu da stvorim nešto, da kažem svetu sve ono što hoće da tako silno izađe iz mene. Osećala sam se da sam bolja, da mogu doprineti ovom svetu nekim svojim delom. Puna snage,volje, ideja, misli.

Živa reč ne sme postati mrtva. Kolarac, Dom omladine, amfiteatri fakulteta se moraju puniti. Potrebno je držati predavanja na razne svevremene teme jer je to ono što je u osnovi svih nas kada se izuzme ime i prezime, zanimanje, vera i nacija. Da nas neko stalno podseća na pitanje KO SMO? Teško je i strašno postaviti ovo sebi, ali je neophodno. Ne možemo prolaziti kroz ovaj život životareći, tragati večno za maskama i maskicama, navlačiti ih svaki dan i nekako mučno sa njima odlaziti u krevet. Nadam se i želim da svi mi mladi, kada se ostvarimo u nečemu, da ćemo skrenuti pažnju na to koliko jeste važno fokusirati se na jednu stvar i pokušati uspeti u tome, ali da bez šireg i dubljeg rada na sebi nećemo uspeti da se ostvarimo u najvažnijoj karijeri-a to je uspeti kao čovek i bolja ličnost. Biti čovek od vrednosti i biti blag. Velika je umetnost života i najveći zadatak. Sve ostalo je lepo, ali manje važno.

Želim da spomenem za mene posebno značajno okupljanje na Kolarcu gde je bilo reči o Patrijarhu Pavlu, gosti su bili njegova unuka, Matija Bećković i Vladeta. Veče koje čuvam kao mnogo, mnogo dragu uspomenu.

Upoznali smo se kad sam išla u peti/šesti razred, na Tašmajdanu, bila sam sa mamom to veče. Pitao si me hoću li poći dedinim stopama. Ne znam i dan danas hoću li to uraditi, ali znam da ću pratiti sebe i voditi se tvojim učenjima kako to činiti, menjati se, a ostati svoj. Na sajmu knjiga 2015.godine je nastala priložena fotogafija sa početka teksta, i taj susret mi je mnogo značio na jedan potpuno drugačiji, specifičan način u vrlo važnom periodu u mom životu. I tada sam bila uzbuđena i nervozna, ali sa potpuno drugačijom slikom sveta nego onda, kad sam krupnih i široko otvorenih očiju počinjala da upoznajem svet.

Skromnost, upornost, radost, volja, ljubav- kada bi me pitali u koje reči može stati ovaj dragi čovek.

Četvrtog septembra 2018. otišao si gore u zagrljaj voljenoj Jeleni. Tamo gde ćemo na kraju svi završiti. U zagrljaju nekog voljenog, i u zagrljaju Božijem. Ispratićemo te kako dolikuje ovde na ovom svetu, a gore se nadam da te čekaju nepregledna casrtva nebeska i mnogi ljudi sa kojima si sigurno poželeo razgovor, ali nisu bili živi. Ispratićemo te u četvrtak, dan na koji je moja baka umrla, tako da ga ne volim mnogo jer sam zaista želela da joj ispunim obećanje i dođem posle školske nedelje da joj pokažem sve šta smo učili. I dan danas mi nedostaje i osećam se kao da joj nisam ispunila obećanje namerno. Tako da, kada budeš video mog dedu, pozdravi i zagrli mi baku! Verujem da si srećan i spokojan. I verujem da ovo čuješ i vidiš.

Večna ljubav i hvala, profesore Jerotiću.
Nina Pavlović, septembar 4. 2018.

 Filozofski fakultet u Beogradu, novembar 2016.

4 thoughts on “SRB (Iz dnevnika, profesoru Vladeti Jerotiću)”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *